U jednoga je kralja bio golem vrt. Svaku je biljku, i svako drvo, sadio s pažnjom i ljubavlju. Vrt je bio njegov ponos, i mnogi su posetioci dolazili da bi se divili remek delu kralja-vrtlara.
Jednoga se dana kralj uputi u šetnju vrtom, željan odmora od državničkih poslova. No kako li se iznenadio kad je zapazio da sva stabla, grmlje, i cvetne leje, venu i suše se.
"Što to znači"? upita kralj. Zastao je pred jednim hrastom."Kaži mi, šta te mori, kakva te boljka obuzela"?
"Ugibam od tuge zato što ne mogu doseći visinu smreke", reče hrast tužno.
Kralj pogleda smreku. Ona je uistinu nadvisivala hrast. Sva ostala stabla činila su se, u usporedbi s njom, patuljasta. Ali i smreka je klonula od neke tajne muke.
"Što je tebi"? upita kralj."Izgledaš kao da si izgubila životnu snagu".
"Bolujem, jer ne mogu rađati grožđem", protuži smreka.
Kralj potom potraži vinovu lozu, i opazi da se i ona suši.
"Što je opet tebi" upita."Smreka ti zavidi na grozdovima, a ti veneš".
"Zašto ne mogu cvasti poput ruže"? zavajka vinova loza.
No i grm ruže se skunjio. Zavideo je vrbi na dugim kosama, vrba je pak plakala što ne miriše kao lipa, ili bor...
Naposletku, kralj naiđe na divlji maslacak, koji je cvetao i blistao kao da je najzadovoljniji na svetu.
"Kako to da si tako vedar"? upita ga kralj.
"Pa evo, reći ću ti", odvrati maslacak. "Kad si me sadio, ti si zacelo želeo baš mene, a ne neku drugu biljku. Da si želio trešnju, ljuiljane, ili tulipane, onda bi njih zasadio. Ali zasadio si mene. Stoga sam zadovoljan što sam maslacak, i trudiću se da budem što lepsi i što bujniji, jer ja ne mogu biti nešto drugo nego ono, što jesam".