Kada dva patka ulete u borbu, koja nikad ne potraje dugo, razdvojiće se i odlepršati u različitim smerovima.Potom će obojica ponosito zaklepetati krilima nekoliko puta, oslobađajući se od viška energije koja se nakupila tokom borbe.Nakon toga odlepršaće u miru, kao da se ništa nije desilo.
Kada bi patak imao ljudski mozak, nastavio bi sa borbom tako što bi razmišljao i izmišljao priče.Ovako bi verovatno glasila patkova priča: „Nemogu da poverujem u ovo šta je upravo uradio.Prišao mi je na samo nekoliko centimetara.On misli da poseduje ovo jezero.Uopšte nema obzira prema mom ličnom prostoru.Nikad mu više neću verovati. Sledeći put će uraditi nešto drugo samo da bi me iznervirao.Siguran sam da već sada kuje plan protiv mene.Ali neću mu to dozvoliti.Naučiću ga pameti za sva vremena.“
I tako u nedogled um smišlja svoje priče i priča ih danima, mesecima i godinama.Kada je reč o telu, borba se i dalje nastavlja, i energija koju stvara kao reakciju na sve te misli jeste emocija koja nanovo generiše nove misli.To postaje emocionalno razmišljanje ega.Sada vidite kako bi život patka postao problematičan ukoliko bi imao ljudski mozak.Mnogi ljudi, ipak žive na taj način.Nijedna situacija ili događaj se ne završe.Mozak i tvorevina mozga zvana „Ja i moja priča“ produžuju njihovo trajanje.
Mi smo vrsta koja se izgubila.Sve što je prirodno svaki cvet ili drvo, svaka životinja može nečemu da nas nauči samo kad bi smo zastali, pogledali i poslušali.
„Zaklepetajte krilima – što znači „manite se priče“ i vratite se na jedino mesto moći: sadašnji trenutak.“