„Када се то догодило патио сам од тешке бронхијалне астме и емфизема.Једног сам дана добио напад кашља и при томе ми је напукао дискус у доњем делу кичме.Неколико месеци ипао сам од једног до другог доктора и трпео велике болове.Најзад ми је један од њих препоручио неурохирурга др.Вајта.Овај ме примио и рекао ми да морам одмах у болницу.Чим сам стигао, ставили су ме на истезање.
Др.Вајт је знао да трпим од тешке болести система за дисање, па је позвао специјалисту за плућне болести, који се опет желео посаветовати с анестезиологом др.Колманом.Специјалиста за плућне болести лечио ме три седмице и тада је др.Колман пристао да ме успава.То се догодило једног понедељка, и могу рећи да је др.Колман био врло забринут.Одређено је да операција буде у петак.
У понедељак увече легао сам да спавам и мирно спавао до раног јутра, кад ме пробудио оштар бол.Окренуо сам се и покушао да се удобнијем наместим, и тога тренутка у углу собе, испод плафона, појавила светлост.Била је то невелика лопта светлости, готово као кугла.Рекао бих да јој пречник није био већи од 40 центиметара.Кад се светлост појавила осећаји су ме преплавили.Не бих могао рећи да су то били неки сабласни осећаји – нису били.Били су то осећаји савршеног мира и потпуне опуштености.Видео сам како је светлост испружила руку и један глас ми је казао „Пођи са мном, хтео бих нешто да ти покажем“.Одмах сам се и без оклевања испру+ио према руци и ухватио се за њу.Кад сам то учинио, учинило ми се да ме неко извлачи из тела.Напустио сам тело и кад сам се осврнуо видео сам га како лежи на кревету.Ја сам се успињао према плафону собе.
Чим сам напустио тело, попримио сам обличје светлости.Стекао сам утисак, и мора ћу га описати речима јер још никога нисам чуо да о томе говори, да се ради о духу.У то сам посве био сигуран.Није то било тело, само облачић дима или магле.Готово да је било налик на дим цигарете што осветљен вијуга крај светиљке.Обличје које сам попримио било је у боји.Било је наранџасто, +уто и неке нејасне боје, отприлике као индиго.
Та спиритуална форма није имала облик тела.Била је више округла, али је имала нешто што бисмо могли назвати руком.Знам то јер ју је пружила према мени а ја сам је дохватио својом.Али моја је материјална рука остала на свом месту јер сам , кад сам се винуо ка светлу, видео како ле+и на кревету прислоњена уз моје тело.Али кад не би употребљавао ту спиритуалну руку, дух је имао округао облик.
Кад ме светло привукло к себи, из тог смо положаја под стопом кренули дроз плафон и зид болниччке собе, стигли у ходник, сишли неколико спратова и зауставили се на једном од нижих спратова болнице.С лакоћом смо пролазили кроз затворена врата и зидове.Кад бисмо им се приближили они би једноставно нестали.
Неко смо време путовали.Знао сам да се крећемо, иако нисам осећао никакву брзину.У готово истом тренутку схватио сам да смо стигли у собу за реанимацију. Стигли смо онамо и опет се сместили под плафон у углу собе.Под собом смо ведели докторе и медицинске сестре у зеленој одећи и у соби поразмештене кревете.
Тада ми је биће рекло показујући на један од кревета: „Ту ћеш и ти бити.Кад те донесу са операционог стола ставићете у овај кревет и више се нећеш пробудити.Од часа кад те одвезу у операциону салу, па све док ја не дођем по тебе нећеш знати ништа“.Не бих рекао да је та порука пренесена речима.То чак није био ни глас који бисмо могли чути (да се могао чути, претпостављам да би га чули и други у соби).То је више била импресија.Али је порука била толико жива и јасна да је нисам могао пречути или не разумети.
У спиритуалној форми много сам лакше препознавао ствари него у телесној.Нисам се питао: „Што ми жели показати?“Одмах сам знао шта је биће мислило.Није било никакве двојбе.То је био тај кревет, кревет на десној страни, кад уђете из ходника, и на том ћу кревету лежати.Биће ме је овамо довело с одређеним циљем.Рекло ми је зашто ме је довело.Желело је да се не уплашим у тренутку кад ми дух буде напуштао тело.Желело је да добијем представу о ономе шта ће се догађати.Рекло је да оно неће доћи одмах, да ћу ја у међувремену штошта проживети, али да ће оно све то засенити и најзад ипак доћи.
Чим сам му се придружио на путу до собе за реанимацију и сам сам постао духом.На неки смо се начин стопили у једно, али смо упркос томе били две одвојене јединке.Биће је свиме владало (па и кад би се то односило на мене).Док смо пролазили кроз зидове, били смо у тако присној вези да ме ништа није узнемиравало.Ту је били мирно, тихо и ведро као нигде другде.
Кад ми је биће то казало, вратило ме у моју болничку собу.Чим смо се вратили, видео сам своје тело у положају у коме смо га и оставили, и у истом сам се трену вратио у њега.Предпостављам да сам ван тела био пет или десет минута, али у овом доживљају време није играло никакву улогу.Не сећам се да је време протицало.
Све ме то запањило, дошло је у тренутку кад то нисам очекивао.Није то био обичан доживљај – био је пуно +ивотнији и стварнији.Идућег јутра се нисам нимало бојао.Док сам се бријао, приметио сам да ми руке не дрхте као у прошлих шест или осам недеља.Знао сам да ћу умрети, али нисам жалио, нити се бојао.Нисам нпр. мислио шта бих могао учинити да то спречим.Био сам спреман.
У четвртак после подне, дан пре операције, био сам забринут.Моја жена и ја усвојили смо нећака и имали смо с њим неприлика.Стога сам одлучио да жени и нећаку,свакоме посебно, напишем писмо у којем бих им покушао рећи пта и како треба да раде.Одлучио сам да сакријем писма тако да их наdjу тек после операције.Почео сам писати +ени и кад сам написао две стране, подигле су све бране.Заплакао сам и почео јецати.Осетио сам нечију присутност, али сам помислио да сам својим јецањем узнемирио неку од сестара те је она дошла да види шта се дешава са мном.Но нисам чуо да се отварају врата.Опет сам осетио присутност.Нисам видео никакву светлост, али су ми наишле ове мисли или речи: „Зашто плачеш, Џек? Мислио сам да ћеш се радовати што идеш са мном“.Помислио сам: „Од свег срца желим ићи с тобом“.Глас је одговорио: „Зашто онда плачеш?“На то сам узвратио: Не знам шта да урадимо са нећаком, бојим се да га моја жена неће моћи сама да одгаји.Покушавам јој објаснити како се осећам и шта бих желео да она уради за њега.Бринем се јер мислим да бих му можда ја, да сам тамо, могао помоћи“.
Тада су се из присутности опет родиле мисли: „Будући да молиш за другог и мислиш о другима, а не о себи, испуни ћу ти жељу.Живећеш док не видиш да је твој нећак постао човек“.Тада се присутност изгубила.Престао сам плакати и уништио писмо да га моја жена не би нашла.
Те вечери је дошао др.Колман и рекао како очекује да ће бити проблема са мојом анестезијом, и да се не изненадим ако угледам око себе мноштво жица, цеви и апарата, пошто се пробудим.Нисам му испричао шта сам дожеивео, само сам климнуо и обећао да ћу сарађивати.
Операција је успела, иако је дуго трајала.Док сам долазио свести, др.Колман је био крај мене и ја сам му рекао да знам тачно где сам.Он ме упитао: „У ком сте кревету?“.Ја сам одговорио: „У првом здесна, кад уђете из ходника.“Он се насмејао.Помислио је, наравно, да говорим под ддејством анестезије.
Желео сам да му испричам шта се догодило, али је у том тренутку ушао др.Вајт и рекао: „Сад је будан, шта треба да учиним?“.Др. Колман је одговорио: „Ништа“.Др Вајт је рекао да се чуда још увек догађају.Чим сам се у кревету могао подићи и погледати око себе, видео сам да сам управо у оном кревету који ми је биће од светлости показало пре неколико дана.
Од тада су прошле три године, али ја се још увек свега живо сећам.То је најфантастичнији догађај у моме животу.Он је изменио мој стил живота.Испричао сам га само својој жени, брату, свештенику и сада вама.Не знам како да га испричам.Тешко га је објаснити.Не бих желео да се хвалим, али од тада више не сумњам.Знам да живот после смрти постоји.
