Neki monah iz Skitske pustinje, iduæi u Aleksandriju da proda svoje rukodelje - jer je izraðivao korpice - vide neku sahranu. Bio je umro igemon dotiènoga grada, veliki paganin, koji je pobio hiljade hrišæana, jer to beše u vreme velikih progona. Beše lep dan, i èitava varoš iðaše za njim, sprovoðaše ga do groba.
Kada je stigao naðe nekog pustinjaka, koji življaše u pustinji 60 godina i življaše samo od korenja i s onim što nalazaše u pustinji, naðe ga pojedenog od hijene.
Onda je monah pomislio: sa koliko je poèasti išao ka grobu igemon, koji je pobio hiljade hrišæana, a ovoga, koji je služio Bogu 60 godina i živeo samo u postu i molitvi, pojela je hijena! Kakave to sudove ima Bog? Èini mi se da Bog, buduæi predobar, dopušta i nepravedne stvari.
Moliæu se Bogu da mi pokaže kakvi su NJegovi sudovi, jer i pojedini ljudi rasuðuju protiv Božijeg promisla, Božijeg brigoveðenja. Jedan je zao, grešnik je, a ide mu dobro. Drugi je dobar, ali su deca zla, žena je bolesna, a on uteknuvši od jedne nailazi na drugu nevolju. Jedan je zao a živi dugo, a drugi je dobar i umre rano. Gle, neki hrišæanin je dobar, moli se Bogu, posti, i samo na gnusobe nailazi, a drugi je zao, psuje, pije i toga Bog ne kažnjava.
I tako, monah je uoèio mnogo takvih stvari, ka što se kaže kod proroka Jeremije: Gospode šta je, jer put zlih napreduje, a put pravih uvek je u nevolji.
I od toga dana poèeo je da se moli: "Gospode, pokaži mi sudove Svoje, da ne bih sudio!" I poèeo je onaj monah da se moli Bogu da mu pokaže sudove NJegove: kako to da jedan, siromah, koji je svet i prav, bude bolestan, strada, nailazi na nevolje, a drugi, grešan, radi po svojoj glavi, a zdrav je i bogat, ima uspeha, postaje veliki u službi, u èasti, i u svemu mu ide dobro.
I molio se monah dugo Bogu da mu pokaže zbog èega bivaju ove nepravde, da dobri èesto pate, a zlima ide dobro.
"Neka mi pokaže Bog sudove Svoje, jer je i mene èesto sablažnjavala ova stvar, jer sam video mnoge nepravde, koje kako mi se èini - da je Bog dopustio."
A Preblagi Bog, pošto èovek ne zna sudove NJegove, predoèio mu je na ovakav naèin sudove Svoje, iako je mogao da ga satre zbog ovog ispitivanja, da sazna tajne Božije, koje ne znaju ni anðeli. Ali pošto ga ljubljaše zbog svetog života, hteo je da ga umudri, jer sudove Božije niko ne može znati.
Jednom je došao pustinjak sam u Aleksandriju da proda svoje korpice, jer beše tri dana hoda. Ali æim je pošao od svoje peæine, na nekoj lepoj poljani izašao mu je u sustret drugi monah, mlad, veoma lep.
- Blagoslovi, oèe!
- Gospod neka te blagoslovi, sine!
- Kamo ideš, oèe?
- Idem do trga, da prodam svoje rukodelje.
Oni prodavahu korpice i kupovahu hleba, pravljahu dvopek i hranili su se zelenišem koji se nalazi po pustinji.
- Oèe, ja isto u Aleksandriju idem.
- Slava Bogu da imam saputnika!
Pošto je preuzeo teret starca, mladi monah mu je rekao:
- Oèe, gledaj šta je. Znaš šta treba da èine monasi kada idu na put. Da se mole sve vreme i da razgovaraju s Bogom. To je dužnost monaha i hrišæanina, kad idu putem: da se mole.
- Tako, oèe, do Aleksandrije æemo se moliti!
- Da ne progovorimo ni reè!
- rekao mu je onaj mladi. Iduæi zajedno tri dana ovim putem, videæeš na meni neke strašne stvari. Da ne govoriš, da mi ne sudiš i da ne pogaziš zakletvu!
- Da, sine! Ako mi Bog pomogne, neæu više govoriti!
I pošli su obojica. Mladi monah nosaše korpice, i iðahu æuteæi.
Oko podneva, kada je sunce žeglo veoma jako, naišli su na neko selo, i izašla su pred njih dva mlada èoveka:
- Oci, od sada ne možete više putovati, jer sunce žeže veoma jako. Hajdete kod nas!
Ta dva mladiæa su ih primila sa velikom èašæu, jer na Istoku tomom dana nemožeš putovati, nego samo jutrom i veèerom. I tamo je takva tradicija: kako te primi u kuæu, da ti opere noge. Spasitelj je rekao Simonu fariseju: Uðoh ti u kuæu tvoju, ni vode mi na noge nisi dao! (u.s. Lk 7,44) Jer je tamo pesak veoma vruæ, i kad si stigao èoveku u kuæu i line ti malo hladne vode na noge, èini ti veliko dobro. Noge se užasno užare zbog peska i kamenja.
Ti mladiæi, kada su saznali da su iz Skitske pustinje, gde behu samo sveti monasi - Sveti Antonije Veliki, Sveti Makarije Veliki, Sveti Sisoje Veliki, Sveti Onufije Veliki i drugi veliki isposnici koje imamo u kalendaru - primili su ih sa još veæom èašæu, sa ljubavlju, oprali su im noge, odmorili ih i postavili za sto.
Ti mladiæi imaðahu u kuæi neki srebrni sud, veoma skup, što im beše ostao s kolena na koleno. U taj sud su im stavili pustinjaèku hranu, iz pobožnosti, ukazujuæi im doliènu èast.
Monasi su jeli, blagodarili su, i pošli su da otpoèinu, jer behu umorni.
Pred veèe, kad da poðu na put, mladi monah, je ukrao srebrni sud. Stari monah je video i pomislio je: "Gledaj! Primili su nas ljudi sa tolikom èašæu, oprali su nam noge, dali nam da jedemo, a ovaj monah je ukrao srebrnu zdelu".
Iduæi oni malo dalje, prešli su preko neke æuprijice. Mladi monah je osenio onaj sud krstom i bacio ga je u vodu. Starac je video i pomislio je: "Kakva nepravda! Zašto uze zdelu i baci u vodu? Zašto je nije ostavio tamo?" Ali je preæutao, jer imaðaše zavet do Aleksandrije da ne govori.
Uveèe su stigli kod drugo dvoje mladih. I ovi su izašli pred njih, primili ih s ljubavlju, oprali im noge, kako je obièaj, i dali im da se odmore. Ti su imali detence od nekoliko meseci.
Ujutru, kad da poðu, mladi monah je otišao kod deèije kolevke, a da njegovi roditelji ne primete, i ubio ga je.
Starac je video i govoraše u svom umu: "Sa kakvim sam zlikovcem pošao na put! Tamo je ukrao srebrnu zdelu, ovde je ubio dete!" Ali ga on beše upozorio: "Videæeš mnogo kod mene na ovom putu, nemoj sluèajno da progovariš, jer kršiš zakletvu!"
Drugoga dana oko podneva, prolazeæi kroz neko selu, izašao im je u susret neki domaæin:
- Oci, od sada ne možete više iæi, jer je sunce pripeklo i velika je vruæina. Hajdete kod nas da se odmorite nekoliko sati a pred veèe æete ponovo poæi.
Taj èovek imaðaše vezanog psa, koji èuvaše èitavo domaæinstvo. Primio ih je èovek, ugostio ih, dao im da se odmore. Pred veèe, kad se poèelo prohlaðivati, oni su otišli. Mladi monah se vratio natrag i - da vlasnik ne primeti - zakrstio je psa, i pas je skoèio u vis i uginuo je.
Tad starac gledaše, ali æutaše: "Kakva je ovo rabota? Tamo je ukrao srebrnu zdelu, onamo je ugušio dete, ovde je ubio psa!"
Iduæi oni drugoga dana, usput su prošli pored neke krème. Tamo više niko ne govoraše o Bogu, govorio je alkohol u njihovim glavama: podvriskivahu, pevahu, zviždahu, psovahu; i kada su videli monahe, oèeli su vikati: "Gledaj popurde!" - Kada je èovek pijan ne govori više èovek nego ðavo!
Stari monah nije rekao ništa, gledao je svoj put. A mladi se okreni ka krèmi i napravi tri metanije. Pošto se poklonio prema krèmi, pošao je dalje.
Na ivici šume bilo je selo i neka napuštena crkva. Nije imala ni krsta vrata behu uzeta, prozori polupani; pusta crkva, napuštena sigurno pre više od 40 godina. Mladi monah je uzeo nekoliko kamenèiæa, osenio ih Svetim krstom i poèeo ih bacati na crkvu.
A stari monah govoraše u sebi: "Vidi ti ovo! Da je od Boga, ne bi to èinio. Ali od ðavola je, jer se krèmi klanjao, a na crkvu baca kamenje". Ali mu ne beše dozvoljeno da govori. Do Aleksandrije beše još jedan dan.
Treæega dana ujutru, iduæi oni pokraj nekog sela, stigoše oni do neke kuæe pokrivene slamom i trskom. Na kuænom tremu bila su deèica, njih petoro, i plakahu. Stari monah je izvadio nešto iz ranca i dao im. Zatim ih je upitao:
- Što plaèete?
- Juèe su sahranili majku!
- A imate li oca?
- Otac je umro lane.
Nemaju, jadnici, ni oca ni majku.
Pošto su otišli, mladi monah se vreti natrag i zapali kuæu. Deca su se razbežala kud koji.
Stari monah je pomislio: "Je li to èovek? Zapalio je kuæu! Gospode, koliko æu ja trpeti ovog ubicu? Tamo se klanjao krèmi, ovamo je gaðao crkvu! Ovaj samo zla èini!"Ali èutaše, jer æe uveèe stiæi u Aleksandriju, u varoš.
Kad su stigli u Aleksandriju, beše veèe. Tamo beše neka velika sila i vlasnik ne beše kod kuæe. Mladi monah je malo pogledao kuæu, i vrlo brzo veæ je bio na vrhu kuæe. Za jedan sat uništio je celu kuæu. Razlupao je krov, vrata, prozore, sve što beše u kuæi pokvario je.
Stari se zaèudio, kako je za sat vremena razlupao celu kuæu, i poplašio se kad je video. Ali sada, pošto beše stigao u Aleksandriju, mogao je da govori. Kad je ovaj izašao pošto je razlupao celu kuæu njegovu, uzeo ga je na stranu i zapitao ga:
- Dede slušaj, brate! Od sada više ne mogu da æutim! Je li bio zavet meðu nama da ne govorimo dovde? Ti meni da kažeš šta si ti! Ðavo li si, èovek li si ili anðeo li si!
- Ali zašto, oèe? Jesam li što zlo uèinio?
- More, pa od tri dana, od kada idemo zajedno, èinio si samo zla dela!
- A šta sam ovde, oèe, uèinio zlo?
- Pa dobro, more, oni ljudi odande, kad smo sišli s brega, zar nas nisu primili, zar nas nisu ugostili, i što su skupocenije imali postavili su - oni zdelu! Nisi li je otuda ukrao i bacio u vodu?
- Šta veliš, oèe?
- Zlo si uradio. Velika ludost, jer oni ljudi æe nas osuðivati da smo krali!
- Oèe, tri velike i dobre stvari sam uèinio tamo! Ona srebrna zdela beše petohlebnica iz crkve onoga sela. NJu beše ukrao pradeda onih, ali oni ne znaðahu. Beše pisano na njoj starim crkvenim pismom: "Ovo je petohlebnica crkve Svetoga Nikolaja, darovana od te i te porodice, i ko je bude otuðio od crkve da bude u paklu dok je ne vrati nazad".
Tako je pisalo na zdeli. I zbog te zdele devet duša koje su je upotrebljavale muèile su se u paklu. I sada je trebalo da i ovi odu u pakao, jer je upotrebljavahu. I meni je bilo žao njih, i ukrao sam zdelu; ali meni nije bila potrebna, jer sam je bacio u vodu.
Sutradan æe doæi crkvenjak crkve da se kupa u ovoj vodi i naæi æe sud. On, buduæi iz crkve, poznavajuæi crkveno pismo, odneæe ga svešteniku. I kada bude stavio zdelu u Sveti oltar, njih devet æe izaæi iz pakla, jer tamo je pisano: "Da budu u paklu dok je ne vrate nazad".
- Znaèi, oèe, ja sam tamo uèinio tri dobra dela: i onih devetoro izvukao sam iz pakla, i ove što su za života saèuvao sam, da ne uðu, i dao sam i zdelu nazad crkvi, da je ima, jer beše veoma potrebna. I ti kažeš da sam zlo uèinio, a ja sam dobro uèinio!
- Tada se zadivio starac. "Gledaj, brate, kako je bilo, a ja sam raèunao da je lopov, da je ukrao zdelu!"
- A kad si ubio dete, je li si takoðe dobro uèinio?
- Dobro delo sam i tamo uradio.
- Kako, ubio si dete i kažeš da si dobro delo uradio?
- Stani i ne sudi po svome umu. Jesi li video detence? Ono je bilo zaèeto na dan Vaskrsa. Pošto se nisu uzdržali roditelji na dan Vaskrsenja Gospodnjeg, dete je po Božjem sudu, imalo da u svojoj 20. godini postane razbojnièki zapovednik i da ubije svoje roditelje. To beše kazna za njihovo neuzdržanje. I mnogo je ljudi imao da pobije, i mnogo pometnje imao je da uèini u svetu, jer je bio zaèet na tako veliki dan.
Ja sam ovde uèinio tri velika dobra dela: poslao sam dušu detencevu èistu na nebo, spasao sam njegove roditelje od ubistva od ruke njihovog sopstvenog deteta, i oni, našavši dete mrtvo, plakaæe veoma mnogo, i kroz taj plaè oprašta im se i greh koji su uèinili uoèi dana Vaskrsa. I ti kažeš da sam zlo èinio, a ja sam dobro èinio!
- A zašto si tamo ubio èovekovog psa?
- I tamo sam uèinio dobro delo! Onaj pas èuvaše celo domaæinstvo, ali je sutradan trebao da pobesni. I kada je trebalo da doðe gazdarica da mu da za jelo, imao je da je ujede, i velika je gnusoba imala da bude u kuæi onoga èoveka! Pošto nas je primio, bilo mi ih je žao i ubio sam psa pre, da ne ujede gazdaricu. I ti kažeš da sam zlo uèinio, a ja sam dobro uèinio!
- A zašto si se kod krème krstio i klanjao se?
- I tamo sam uèinio dobro delo! U tu krèmu behu došli najbolji domaæini iz sela. Crkveni tutor, knez i jedan dobar domaæin. Oni su se savetovali da se udruže i da naprave crkvu u selu koja beše napuštena. Kad smo mi tada prolazili, oni su rekli: "Pomozi, Gospode, da napravimo crkvu!"
Mada behu u krèmi, ja sam video da su ljudi hteli da uèine dobro delo, napravio sam i ja tri metanije i rekao sam: "Gospode, pomozi im da naprave crkvu!" I ti kažeš da sam zlo uèinio, a ja sam dobro uèinio. Ja se nisam klanjao krèmi, poklonio sam se Bogu, da pomogne onima što su se odluèili da obnove napuštenu crkvu.
Zadivio se starac, govoreæi: "Ni ovde nisam bio u pravu!"
- A tako, kad smo stigli na kraj sela, zašto si se bacao kamenjem na crkvu?
- To beše ona napuštena crkva. I buduæi crkva pusta, ðavoli igrahu na Svetoj trpezi, na prozorima i hramu i smejahu se opustošenju doma Božijeg, i beše mi krivo. I video si da sam osenio krstom one kamenèiæe i poèeo se bacati na crkvu, a ðavoli su se razbežali odande. Ja nisam gaðao crkvu, nego ðavole koji behu tamo!
- A onamo zašto si zapalio kuæu deci? Video si deèicu i nije ti bilo žao njih?
- Ta bilo mi jih je žao više nego tebi! I uradio sam veoma dobro. Video si da ona deca ne imaðahu ni majku ni oca, i ostala su sa onom straæarom od kuæe. Ali ona ne znaðahu da pod kuænim tremom postoji blago skriveno od njihovog pradede. Sud sa èistim zlatnicima. I ja sam zapalio kuæu, jer oni življahu u siromaštvu i ne znaðahu da imaju blago pod kuænim tremom.
Nakon nekoliko dana deca æe tražiti tuda da vide šta je još ostalo i naiæi æe na ono blago i pozvaæe nekog svog dedu, koji je crkveni tutor. Ovaj, buduæi bogobojažljiv èovek, uzeæe pod svoje staranje onu decu, i sa naðenim novcem napraviæe im veliku kuæu sa svim što im treba, školovaæe ih i postaæe veliki ljudi i vernici.
I ti veliš da sam zlo uèinio, oèe, što sam zapalio kuæu, ali ja sam dobro uèinio, jer da nisam zapalio kuæu, ne bi našli blago.
- A ovde zašto si pokvario kuæu?
- Oèe, ova kuæa beše napravljena novcem od kraðe. I bilo je zapoveðeno od Boga ovako: "Pošto je napravljena tuðim trudom i novcem od kraðe, ovde muž i žena nikada neæe živeti! Žena je trebala da umre kod prvog poroðaja. Samo muž udov imao je da živi celoga veka u ovoj kuæi":
I pokvario sam kuæu, jer su oni otišli na neku svadbu, i kad budu pošli i videli da je sve razlupano, naèiniæe na mestu manju kuæu, sopstvenim trudom, i žena onda neæe umreti kod raðanja prvog deteta.
I ti kažeš da sam zlo uèinio, a ja sam uèinio dobro, po volji Božijoj.
Onda je zapitao monah:
- Da ti meni kažeš, brate, pošto si toliko velikih èuda uèinio, šta si ti?
- Ali da i ti kažeš meni, sveti oèe, šta si tražio u molitvi od Boga?
- Ja se nekoliko godina molim da mi pokaže Bog svoje sudove, jer mi se uèinilo da mnoge nepravdedne stvari dopušta Bog u obom svetu.
- Da? A zar nisu èuo proroka Isaiu? Koliko su nebesa viša od zemlje, koliko je Istok dalje od Zapada, toliko su sudovi moji viši od sudova vaših i moje misli više od misli vaših, sinovi ljudski (u.s. Isa 55,9)
Nisi li èuo Solomona šta veli? Što je teže od tebe od tebe nemoj podizati i što je dublje od tebe nemoj ispitivati da ne umreš.
Nisi li èuo Davida proroka koji kaže: Sudovi Gospodnji duboki su veoma.
Kako si su osudio ti, jedan èovek, da znaš sudove Božije, koje ni arhanðeli, ni heruvimi ne znaju? Ali Bog nije hteo da te satre, jer je mogao da te satre zbog ovog ispitivanja, ali znajuæi trudove tvoje, poslao je mene, da ti pokažem da sudovi Božiji nisu kao ljudski.
Vidiš li koliko si ti sudio o meni? Što god sam uradio tebi se èinilo da je zlo: da sam ubica, da sam ukrao sud, da sam zapalio kuæu, i što sam god uradio. A to je sve bilo dobro veoma, i sve je uèinjeno na veliku korist. Bilo je dobro po sudovima Božijim, ne po sudovima ljudskim! I ti si nešto rasuðivao, ali sudovi Božiji nisu bili kao tvoji, jer oni su bili vrlo dobri! Ti si rekao da sam zlo uèinio, a ja sam uèinio samo dobro. Dakle od sada da više ne sudiš nikoga i što god budeš video, reci: Gospode, ti sve znaš. Ja ne poznajem tvoje sudove!
Dakle, Sveti oèe, niko od ljudi da se više ne usudi da ispituje sudove Božije, jer ni anðeli ne mogu znati sudove NJegove!
Ali pošto si èovek, bog ti je oprostio, ali meje poslao da te umudrim da se više ne usudiš uhoditi sudove njegove, jer sudovi Božiji su mnogo duboko i ne može ih znati niko, ni anðeli sa neba!
Dakle, da upamtimo iz ove prièe da se u svemu što nama u ovom svetu izgleda krivo i zlo mnogo puta varamo! Jer ne poznajemo sudove Božije skrivene i neobuhvatne.
Ne ispituj neispitljivo i ne želi da dostigneš nedostižno!