Priča vremena našeg.
Jednom davno u dalekom gradu, stolovaše kralj koji bejaše moćan i mislen.I plašahu ga se zbog moći njegove, a voljahu ga zbog mudrosti.E, sad u srcu tog grada nalažaše se bunar čija voda beše hladna i prozirna poput kristala, iz kojeg se meštani napajahu, pa čak i kralj i svita njegova, jer ne beše drugog bunara sem tog.Noći jedne, kad svi pospaše, veštica neka dođe u grad i usu u bunar sedam kapi nekakve čudne tečnosti, i reče:“ Od ovoga časa, onaj ko bude pio iz ovog bunara postaće lud“.Narednog jutra svi meštani, izuzev kralja i komornika, piše s bunara i poludeše, kao što veštica prokaza.Tokom tog dana ljudi u tesnim ulicama i trgovima ne rađahu ništa do što šaptahu jedni durgima:“ Kralj je lud.Naš kralj i njegov komorinik izgubiše razum.Svakako da nama ne može vladati lud kralj.Moramo ga zbaciti sa prestola“.
Te večeri kralj naredi da se zlatni pehar napuni vodom iz bunara.A kad mu je pehar donesen, on pi, i dade komorniku svom da pije.
I u dalekom gradu bi priređeno veliko slavlje, jer kralj i komornik njegov povratiše razum.
