Junak priče je mladić iz američke provincije koji želi da postane pisac. U njegovom malom mestu živi par stotina ljudi, svi znaju sve o svakome, provincija,... njega to guši, hteo bi u široki svet da ostvari svoje snove, da postane neko i nešto.“ Mladić pomalo piskara za lokalne novine. Jednog dana mu pukne- ostaviće sve, ide u Njujork! Roditelji ga odgovaraju, devojka, rodbina, drugovi,.... ali on oseća da mu tu nema života. Malo mu je hladno oko srca....“  „Odlučio je- ide, pa šta bude.... Da ne bi na pola puta odustao, on neće da primi od oca novac za voznu kartu, nego kreće pešice i švercuje se teretnim vagonima sa skitnicama... Kako vreme prolazi, njemu motivacija kopni, sve mu lepši izgleda život koji  je ostavio, a Njujork izgleda daleko, svetska slava  još dalje,.... Posle nekoliko dana, u nekoj selendri, izbace ga iz voza gladnog, umornog, dopola slomljenog.  

 

  

Za nevolju, počinje da pada vlažni sneg. On se zavuče u napuštenu staju i čeka da sneg prestane da pada. Ali, tako je u životu-sneg pada li pada.... Tu se on već slomi. Leži u slami u vlažnom odelu, smrznut, gladan i sve vreme mašta o svojoj kući, majčinoj piti od trešanja, svojoj devojci, drugovima... to mu izgleda kao lep san. Istovremeno, sramota ga je da odustane, zna da će biti predmet podsmeha u svom malom mestu. A sneg kao da nikada neće prestati, ceo dan, celu noć i čitav sledeći dan... I on tu donese odluku: izdržaće tri dana. Ako trećeg dana uveče sneg ne prestane da pada, tražiće od oca telegramom da mu pošalje novac za kartu i vraća se kući. Ukoliko se vreme prolepša, nastaviće put.“

 „ Naravno“, Nastavi on dopola žmureći, „ trećeg dana uveče sneg je i dalje padao... Mladić uđe u stanicu- to je neka mala daščara, nigde žive duše. Pored telegrafa sedi samo jedan sredovečni čovek sa štitom  od zelenog kaučuka za oči i onim crnim navlakama za rukave- to su nekada činovnici navlačili da im se rukavi košulje ne bi prljali. Momak pita, da pošalje telegram na račun svog oca? Može, sve je u redu, evo vam formular. On napiše:” Tata, pošalji mi novac za kartu, vraćam se kući.”

“A-a-a-a-a, kaže ovaj činovnik kada je to pročitao, mladi čovek je krenuo u avanturu, da osvoji svet, pa se predomislio. Momak tu plane, šta se to vas tiče? Nemojte da se ljutite, kaže telegrafista. Nemam loše namere, naprotiv, vrlo ste mi simpatični. Znate, podsećate me na moju mladost… Ja sam isto tako pre više od trideset godina krenuo iz ovog našeg zabitog mesta da osvojim veliki svet. Putovao sam kao vi, bez novca, hteo sam od samog početka da budem nezavistan. Nećete mi verovati, i tada je padao sneg. Ja sam se smrzao i izgladneo, niko nije hteo da me primi na prenoćište, da mi da parče hleba… I rekao sam sebi- izdržaću tri dana i ako ako sneg ne prestane da pada, vraćam se kući. Nije mi bilo lako. Ne znam  da li mi  verujete, ali izdržao sam čitava tri dana. Bili su mi dugi kao tri godine. Trećeg dana poslao sam ocu telegram i vratio se kući.”

 On nastavi, usporeno izgovarajući reči:” I, znate šta, kaže telegrafista, ovde sam proveo život. Imam dobru suprugu, dvoje odrasle dece i prekrasno unuče. Postao sam na telegrafu šef noćne smene. Kada se sve sabere, mislim da sam donekle zadovoljan čovek. Ipak, često se vraćam u mislima na tu svoju avanturu, naročito noću, kada ne mogu da zaspim. I pitam se...., pitam se, kako bi moj život izgledao da je trećeg dana uveče onaj prokleti sneg prestao da pada ?...Kada je to čuo momak, zgrabio je onu hartiju sa telegramom, zgužvao je, bacio u korpu za otpatke i izašao napolje... Naravno, nastavio je put i svet je dobio velikog pisca.“