Jun
29
Svaki monah lutalica može da ostane u nekom zen manastiru, pod uslovom da je kadar da s
njegovim žiteljima zapodene raspravu o budizmu, te da ih u toj raspravi nadmaši. Ali, ako se is-
postavi da su njegovi sudovi slabiji, morace da produži dalje.
U jednom hramu na severu Japana živela su dva brata monaha. Stariji beše ucen, ali je mladi
bio priglup, uz to i corav na jedno oko.
Jednom prilikom naleti na njih neki lutajuci monah i zamoli za smeštaj, izazivajuci ih, kako
to pravila nalažu, na raspravu o uzvišenom ucenju. Stariji brat, koji tog dana beše nešto umoran
od silnog naukovanja, zamoli mladeg da ga u raspravi odmeni. „Idi i zahtevaj od njega razgovor u
tišini,” otposla ga, ali ne bez zazora.
I tako su mladi monah i stranac došli do svetilišta i seli.
Ubrzo, namernik ustade, ode do starijeg brata i prizna: „Tvoj mladi brat je odlican. Porazio
me je.”
„Možeš li mi preneti tok rasprave,” zamoli stariji brat.
„Pa,” stade on da mu objašnjava, „prvo sam ja podigao jedan prst predstavljajuci tako Budu,
prosvetljenog. Na to on podiže dva prsta, oznacavajuci time Budu i njegovo ucenje. Ja mu odvra-
tih podižuci tri prsta, koja su imala da predstave Budu, njegovo ucenje i njegove sledbenike. Tada
on mahnu stisnutom pesnicom pred mojim ocima, što je trebalo da znaci kako sve troje proisticu
iz jedne spoznaje. Tako je on pobedio, i ja nemam prava da ostanem ovde.” Rekavši to, putnik se
zaputi dalje.
Kad, eto ti mladega brata.
„Gde se dede onaj zemljak?” upita on, utrcavši zajapureno kod starijeg brata.
„Koliko sam shvatio, ti si pobedio.”
„Ma, kakva pobeda. Upravo sam se spremao da ga prebijem.”
„Reci mi, koja je bila tema vašeg rasprave,” upita stariji brat.
„Cim smo seli podigao je jedan prst, rugajuci mi se što imam samo jedno oko. Pošto je stra-
nac, hteo sam da budem pristojan, pa sam podigao dva prsta, cestitajuci mu što on ima dva oka. A
onda taj nevaspitanko podiže tri prsta, porucujuci mi kako nas dvojica, eto, razgovaramo u tri
oka. E, to me je vec mnogo razgnevilo, i taman što sam zamahnuo da ga udarim pesnicom, kadli
bednik pobeže glavom bez obzira napolje!”
njegovim žiteljima zapodene raspravu o budizmu, te da ih u toj raspravi nadmaši. Ali, ako se is-
postavi da su njegovi sudovi slabiji, morace da produži dalje.
U jednom hramu na severu Japana živela su dva brata monaha. Stariji beše ucen, ali je mladi
bio priglup, uz to i corav na jedno oko.
Jednom prilikom naleti na njih neki lutajuci monah i zamoli za smeštaj, izazivajuci ih, kako
to pravila nalažu, na raspravu o uzvišenom ucenju. Stariji brat, koji tog dana beše nešto umoran
od silnog naukovanja, zamoli mladeg da ga u raspravi odmeni. „Idi i zahtevaj od njega razgovor u
tišini,” otposla ga, ali ne bez zazora.
I tako su mladi monah i stranac došli do svetilišta i seli.
Ubrzo, namernik ustade, ode do starijeg brata i prizna: „Tvoj mladi brat je odlican. Porazio
me je.”
„Možeš li mi preneti tok rasprave,” zamoli stariji brat. „Pa,” stade on da mu objašnjava, „prvo sam ja podigao jedan prst predstavljajuci tako Budu,
prosvetljenog. Na to on podiže dva prsta, oznacavajuci time Budu i njegovo ucenje. Ja mu odvra-
tih podižuci tri prsta, koja su imala da predstave Budu, njegovo ucenje i njegove sledbenike. Tada
on mahnu stisnutom pesnicom pred mojim ocima, što je trebalo da znaci kako sve troje proisticu
iz jedne spoznaje. Tako je on pobedio, i ja nemam prava da ostanem ovde.” Rekavši to, putnik se
zaputi dalje.
Kad, eto ti mladega brata.
„Gde se dede onaj zemljak?” upita on, utrcavši zajapureno kod starijeg brata.
„Koliko sam shvatio, ti si pobedio.”
„Ma, kakva pobeda. Upravo sam se spremao da ga prebijem.”
„Reci mi, koja je bila tema vašeg rasprave,” upita stariji brat.
„Cim smo seli podigao je jedan prst, rugajuci mi se što imam samo jedno oko. Pošto je stra-
nac, hteo sam da budem pristojan, pa sam podigao dva prsta, cestitajuci mu što on ima dva oka. A
onda taj nevaspitanko podiže tri prsta, porucujuci mi kako nas dvojica, eto, razgovaramo u tri
oka. E, to me je vec mnogo razgnevilo, i taman što sam zamahnuo da ga udarim pesnicom, kadli
bednik pobeže glavom bez obzira napolje!”