Sagovornik: Zašto čovek uporno odlaže suočavanje sa samim sobom? Zbog čega, ako nas većina duhovnih učenja već upućuje na zaključak daje samospoznaja neminovna?Sah: Ono što se pod pojmom "čovek" podrazumeva još uvek, nažalost, ne vidi koliko nevidi, pa snaga te slabosti neminovno odlaže čak i neminovnu samospoznaju.Čin odlaganja počiva na nedostatku hrabrosti da okrenemo lice onom stojeneizbežno. Mi prvo stvorimo sve uslove za promašaj, pa se posle žalimo na okolnosti. Žalimo se na spoljašnje situacije koje su puka posledica naše dezorjentisanosti. Okrećemo leđaproblemima koji su stvarni i govorimo s gnevom pravednika o nestvarnim uzrocima kojikvare ljudsku sreću i blagostanje, a pri svemu tome u potpunosti prenebregavamo sebe kao prvog i jedinog inicijatora vlastite teskobe. Kriviti drugog ili druge, uvek je znak lošeprocene.Nama je teško da prihvatimo čak i tu prostu činjenicu - da smo u begu od sebe -iako iz tog razloga doživljavamo životna upozorenja kao životno prokletstvo. S: Ali šta se, suštinski, "dobija" odlaganjem ? Šta ljudi misle da će time postići?Sah: Suštinski se ne dobija ama baš ništa, ali se potvrđuje i produžava jedna od našihnajdražih iluzija: "Biće bolje."Na obali reke izgladnela starica našla je oveće jaje, i taman kad je htela da gazgotovi, padne joj na pamet misao da bi bilo bolje da se koliko-toliko strpi, da sačeka malo."Za nedelju ili više, poješću pile."Kad je jaje dozrelo, iz ljuspe izađe nepoznata životinja."Čudno pile", pomisli starica. "Možda će postati velika ptica; bolje je da se jošmalo strpim i da na kraju imam mesa koliko hoću."

I tako, posle par meseci, krokodil pojede babu.