Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj zeni. Izvadi jedan zamotuljak u pirincanom papiru i rece : 'Ovo nije bilo sta, ovo je nesto specijalno.' Odmotao je paketic i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i cipku. 'Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije ga nikada upotrebila. Cuvala je to za neku "specijalnu priliku". Dobro... ja mislim da je sada prigodna prilika za to.' Prisao je krevetu i polozio rublje pored druge garderobe koju ce ona imati na pogrebu. Njegova zena je umrla. Okrenu se prema meni i rece: 'Ne cuvaj nikada nista za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom zivotu je specijalan". Jos uvek mislim na njegove reci... one su promenile moj zivot. Ja citam vise, a cistim manje. Ja sedim na terasi i uzivam u pejsazu i ne smeta mi korov u vrtu. Ja provodim vise vremena sa porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je zivot u sustini jedna celina ispunjena uzicima, a ne kurs o prezivljavanju. Ja ne cuvam nista vise. Ja upotrebljavam moje kristalne case svaki dan. Ja obucem moj novi sako, kad idem u supermerket, ako mi je zelja. Ja ne cuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad pozelim. Fraze..."jednog dana" i "jednog od ovih dana" skoro su nestale iz mog recnika. Ako je nesto vredno videti, slusati ili raditi, onda ja zelim da vidim, slusam ili radim to SADA. Ja nisam siguran u to sta bi zena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je nece biti ovde sutra, u sta mi svi verujemo. Ja mislim da bi ona bila vise u kontaktu sa svojom familijom, svojim najblizim prijateljima. Ona bi mozda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oprostaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona isla da jede u kineskom restoranu, to je njena omiljena hrana. Upravo ove neuradjene male stvari sto meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta me da sam prestao sretati moje dobre prijatelje koje sam "jednog dana" hteo da kontaktiram. Smeta mi da ne pisem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi, i zalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braci i deci, cesce, koliko ih volim. Sada pokusavam da ne zakasnim, ne drzim po strani, ili cuvam nesto, sto moze da obogati nas zivot, sa smehom ili radoscu. I svaki dan kazem sebi samom, da je danas jedan specijalan dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut...je specijalan. Mi smo vecna bica koja zive u sadasnjosti.