Ako zaista želite pojmiti duh smrti,

Otvorite srce široko u telo života.

Jer, život i smrt jedno su, kao što su

Jedno reka i okean.

                                  Khalil Gibran


Smrt je univerzalno iskustvo ljudske egzistencije.Čini se da među svim živim bićima jedino čovek može spoznati da će umreti.Pa ipak, čovek najčešće ne doživljava smrt kao nešto stvarno, već kao nešto apkstratno, neuhvatljivo, čak kao nešto što nema nikakve veze sa njegovim životom. Zato smrt i nema većeg uticaja na njegov način življenja. Kao što je rekla jedna ispitanica: „ Izgleda da niko od nas ne veruje potpuno da će umreti. To je uvek nešto što se događa drugima, i mada znamo da ćemo umreti, duboko u sebi ne možemo u to poverovati...“

Čovek može svoj život živeti mehanički, rutinski, ne vodeći računa o tome kako provodi dane. No, postavlja se pitanje da li je takav automatski i nereflektivan način življenja ljudski autentičan ?

Mnogi savremeni filozofi i psiholozi drže da autentičan, pun život počinje tek onda kada se sa našom vlastitom smrću suočavamo i do kraja shvatimo da smo konačni. Da bi smo to doživeli, mnogo puta su nam potrebna drastična iskustva ozbiljne bolesti ili gotovo fatalne nesreće. Takva nas iskustva mogu uveriti u realnost vlastite smrti i istovremeno suočiti sa izvornim pitanjima – kako doživeti život, u čemu je smisao našeg vlastitog života.


Međutim, smrt je za mnoge ljude tako neobjašnjiva, zastrašujuća i tako neprihvatljiva da potiskuju svaku svest o njoj. To može ići tako daleko da odbijaju svaku pomisao o smrti svojih bližnjih, o smrti roditelja ili prijatelja, odbijaju govoriti ili misliti o boolesti, starosti ili umiranju – čak i onda kad su one već svima vidljiva stvarnost. I kada je jedini primeren stav suočavanje s postojećim i neizbežnim sadašnjim trenutkom.

Erich Fromm u ’Čoveku za sebe’ smatra da preterani strah od smrti (kad se radi o smrtnoj stravi kojom ljudi mogu biti stalno obuzeti) proizilazi iz neuspeha da se živi život. Taj iracionalni strah izraz je naše savesti što smo traćili život i propustili šansu da produktivno upotrebimo svoje sposobnosti... S iracionalnim strahom od smrti povezan je i strah od starenja, strah koji muči još i više ljudi u našoj kulturi.

Neka istraživanja su pokazala da ljudi koji prihvataju stvarnost svoje smrti i svoje konačnosti ulaze u intenzivnije i dublje interpersonalne odnose nego oni koji svest o smrti potiskuju, jer ne žele gubiti svoje vreme u trivijalnim i površnim međuljudskim odnosima(Sharon Graham).

Prema Carlu G. Jungu, uspešno dovršen proces individuacije uključuje i razrešenje problema smrti.

U svakodnevom životu svedoci sma da se realnost smrti negira i skriva na svakom koraku.Kao što je kazao Samuel Johnson ’Celi se život sastoji od nastojanja da ne mislimo na smrt’.

Čovečanstvo pokušava transcendirati smrt na kulturelno standardizovane načine kroz heroizam, religiju i neurozu, Isto tako želi je izdići kroz potomstvo , stvaralaštvo i slično. Vojislav Kuzmanović u svojim “Zapisima o vlastitom umiranju“ piše sledeće:

Ja se hoću produžiti i iza smrti ovim tekstom o vlastitom umiranju. Verovatno je strah od smrti toliko jak da biološki produžetak samog sebe nije dovoljan. Strah od smrti je toliko jak, da naprosto traži od mene da nešto učinim, da nešto napravim, da ostavim iza sebe još nešto, pa makar jedan tekst o toj istoj blesavoj smrti.

 

Stvarnost smrti se negira u bolnicama gde lekari i medicinski radnici, često i pod pritiskom rodbine, skrivaju predstojeću smrt svojim neizlečivim bolesnicima. Ne zastupamo stanovište da se istina mora bezuslovno saopštiti svima bez razlike. Međutim, ne smemo zaboraviti da ni druga krajnost nije opravdana, jer susret sa smrću omogućuje čoveku, dok je još pri svesti, da da strukturu i smisao životu koji je proživeo.

Kuzmanović u pomenutoj knjizi kaže:

„ Naravno ovde u bolnici, tražio sam da se sa mnom govori otvoreno, potpuno otvoreno, i da se ne zavaravamo lažnim dijagnozama ili lažnim situacijama, jer sam zastupao mišljenje da je smrt, uz neke druge stvari, moja najintimnija stvar. Da je smrt ono u šta niko nema prava da mi se meša. Zastupao sam mišljenje da niko nema pravo da me laže i da mi govori o mom trenutnom nezdravlju onako kako on hoće , a ne onako kakvo je ono stvarno.

Starenje, neizlečiva bolest i umiranje ne smatraju se delovima životnog procesa, već porazom i izrazom naše nemoći da ovladamo prirodom. Medicinski pristup umiranju još je uglavnom karakterizovan borbom i naporima da se savlada smrt, a malo se pažnje posvećuje kvalitetu života u danima koji preostaju do smrti. Nipošto nije dovoljno da pažnju posvećujemo samo čovekovim fiziološkim potrebama, kroz impresivnu tehnologiju i slično, a da ga pritome zanemarajumo ili čak i izolujemo psihološki i socijalno.“